Историјат
Зграда школе саграђена је 1878. године, а 1915. године дозидане су још 4 учионице. Део зграде у ул. Стеријиној 107, који је коришћен за потребе школе, саграђен је 1905. год.
Зграда је била намењена потребама самостана римокатоличке цркве (којој каснијих година школа плаћа кирију за коришћење просторија).
До школске 1950/51. године у Вршцу је била само једна четвороразредна основна школа која се налазила у двема зградама у Порти и Непотпуна гимназија која је радила у згради садашње техничке школе „Никола Тесла“. Поменуте године долази до формирања четири осмолетке на српском и једне на мађарском наставном језику.
Наша школа основана je тада Актом о оснивању Народне скупштине АПВ бр. 9994/50 од 22.08.1950. и добија назив Осмолетка број 4. Школске 1953/54. године, на предлог тадашњег директора школе, госп. Јована Радивојевића, добија назив Осмогодишња школа„Жарко Зрењанин“. Године 1954. школа добија своје стално пребивалиште у ул. Жарка Зрењанина 114.За време Првог светског рата цела зграда коришћена је за војну болницу, а касније у војне сврхе. Током Другог светског рата, за време окупације, зграда је била коришћена као немачка касарна. Након рата и даље је вршила улогу касарне за НОВ. У послератном периоду бива индустријска школа интернатског типа, затим нижа винарска школа, вежбаоница учитељске школе и коначно, јуна 1954. зграда Осмогодишње школе „Жарко Зрењанин“.
Рад тадашње школе био је подељен на три зграде: матична школа у улици Жарка Зрењанина бр. 114 (подељен у два објекта), просторије у улици Стеријиној број 107 и у Потпорњу.Зграда школе није испуњавала потребне услове за педагошки рад, тако да 30.05.1965. године почиње изградња прве фазе нове зграде. У том окружењу школа ради све до 1986. године, када је започета градња нове школске зграде, на углу улица Сремске и Жарка Зрењанина. Свечана предаја нове зграде ученицима и наставницима ове школе извршена је 11. новембра 1988. године.
Од самог оснивања школа је имала велики број ђака, који су са већим или мањим успехом завршавали своје школовање.Из тог разлога 1966. године Педагошки завод у Панчеву одређује нашу школу за експерименталну за проучавање најкарактеристичнијих васпитних проблема.
Године које су долазиле доносиле су школи нове успехе и вредне ђаке, тако да је 1966. године школа добила и „Октобарску награду“ града Вршца.
Скупштина Општине Вршац донела је одлуку да се тадашња школа „Јован Стерија Поповић“ због малог броја ђака интегрише са нашом школом. Било је то јуна 1973. године.На основу ових података наша школа, као правни наследник са интегрисаном школом, 01. маја 1993. године мења назив у Основну школу „Јован Стерија Поповић“.
Од тада као Дан школе празнује се 26. октобар, дан када је 1848. године Јован Стерија Поповић именован за Министра просвете Кнежевине Србије.
По њему носио име
Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен 13. јануара (1. јануара по јулијанском календару) 1806. у трговачкој породици. Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмароку.
Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне – Велике цркве. Када му је мајка напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Написао је само биографију свога деде по мајци сликара Николе Нешковића.
Кад се оженио, Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и Штерија Молеров.
За време похађања основне школе у Пешти, Стерија је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица.
Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”. Од 1848. године и сукоба са политичарима је живео у Вршцу, усамљен и разочаран. Ту је и умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856.
Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.[3] Посебно је значајан његов напор на проучавању и очувању културног наслеђа Србије. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је Србија Стеријином заслугом донела први правни акт о заштити споменика културе.
Текст преузет са: https://sr.wikipedia.org/sr/Јован_Стерија_Поповић